ПОТРЕБА ЗА ЛЕПОТОМ И РАДОШЋУ
У времену које се све чешће одриче спорости, тишине и унутрашњег ослушкивања, књижевни догађаји који у први план стављају сусрет уметности и духовности добијају посебну тежину. Тако се и представљање књиге „Хедонисти“ Сање Домазет и Славка Крунића, у издању ,,Службеног гласника“, одржано 16. априла у Свечаној сали Народне библиотеке ,,Илија М. Петровић“ Пожаревац, може сагледати као другачији поглед на свет, где се уживања уздиже до нивоа етичког и естетског принципа. На самом почетку, директорка Библиотеке Вера Зарић Митровић увела је публику у прозни свет Сање Домазет, постављајући оквир за разумевање тематских и поетских слојева књиге.
Ова књига, саткана од прича Сање Домазет и визуелно употпуњена портретима Славка Крунића, представља изврсни контрапункт две уметничке свести. Реч и лик се овде прожимају. Слике не илуструју приче, нити приче објашњавају слике. Оне заједно стварају трећи простор значења, у коме читалац постаје активни учесник. Управо у тој међузони, између виђеног и прочитаног, рађа се искуство које превазилази естетско задовољство.
Слика на насловној страни књиге успоставља јасан тематски оквир који се непосредно надовезује на садржај и поетику прозе Сање Домазет. Централна фигура мушкарца, приказана у тренутку тихе сабраности, уводи читаоца у простор унутрашњег искуства које је у основи и књижевног текста. Његова затвореност, одсуство спољашње драматике и усмереност ка личном доживљају указују на то да је хедонизам у овом контексту питање свести, а не понашања.
Предмети које фигура држи, цигарета и чаша, наглашени су као елементи ритуала свакодневице. Они сугеришу присутност у тренутку, што је једно од кључних упоришта прича у књизи. И у тексту се уживање не појављује као способност да се препозна и задржи смисао у малим, често неприметним ситуацијама.
Амбијент слике, испуњен биљним мотивима и затворен, издвојен је од спољашњег хаоса, али не и потпуно одвојен од стварности. У причама, као и на слици, спољашњи свет постоји, али није доминантан. Фокус је на унутрашњем процесу, на начину на који ликови обликују сопствено искуство.
Стилизација фигуре додатно наглашава универзалност теме. Посебно се издвајају крупне, наглашене очи које доминирају портретом и усмеравају пажњу на унутрашњи живот лика. У том елементу ауторка препознаје сродност са поетиком сликарства Милена Павловић Барили, где очи имају снажну симболичку функцију. Лик на насловној страни књиге је модел човека који трага за равнотежом између чулног и мисаоног. Такав приступ препознаје се и у књижевном тексту, где ликови нису одређени само радњом, већ унутрашњим стањима, дилемама и способношћу да пронађу смисао у сопственим доживљајима.
Уреднички глас Гордане Милосављевић Стојановић додатно осветљава ову књигу као својеврсни духовни лек. Сањина метафора о „преписивању књиге уместо антидепресива“ не треба да се схвати као хипербола, већ као прецизна дијагноза савременог стања духа. У свету засићеном информацијама, али осиромашеном смислом, потреба за уметношћу која лечи постаје све израженија. „Хедонисти“ управо нуде такав лек. Не кроз бег од стварности, већ кроз њено продубљено разумевање. Хедонизам који ова књига заговара није површан ни хедонизам потрошње, већ унутрашњи чин отпора бесмислу, насиљу и духовној тупости.
Занимљиво је и порекло саме идеје о књизи, која није настала као планирани пројекат, већ као органски наставак претходне сарадње ауторке и сликара. Из сусрета, разговора и заједничког стваралачког импулса родила се потреба за новим изразом. Пресудан тренутак, готово симболичан у својој једноставности, догодио се пред Славковом сликом која је већ носила назив „Хедонисти“. Тај сусрет са сопственим мотивом може се тумачити као тренутак препознавања, као да је уметност сама себи поставила задатак, а аутори га потом прихватили.
У контексту савременог света, где се појам душе често потискује у корист функционалности и прагматизма, ова књига делује као тиха побуна. Она подсећа да је способност уживања у лепоти, у уметности, у другом бићу нераскидиво повезана са нашом хуманошћу. Хедонизам, како га Сања Домазет обликује, није супротност духовности, већ њен продужетак. Управо у том парадоксу лежи снага књиге. Она разбија устаљене представе и показује да радост може бити пут ка дубљем разумевању света и себе.
Посебно је значајна и идеја да се уживање често погрешно тумачи као слабост или морална девијација. „Хедонисти“ ту предрасуду разоткривају и преокрећу. У њиховом свету, уживање није бег од одговорности, већ начин да се живот прихвати у његовој пунини. Ликови, који као да излазе из оквира слика и настањују текст, постају бића која су пронашла сопствену равнотежу. Њихове „срећне звезде“ нису дар судбине, оне су резултат унутрашњег склада.
Ова књига је позив да се успори, да се осети, да се мисли и сања без страха од бескорисности. „Хедонисти“ нас подсећају да је можда најрадикалнији чин остати веран сопственој потреби за лепотом и радошћу.
