ЛУКЕ У НАМА

Путовања понекад почињу много пре поласка. У једној реченици прочитаној у младости, у мирису мора који никада нисмо видели, у осећају да нас неки далеки градови памте пре него што смо у њих закорачили. Човек често мисли да путује ка непознатом, а заправо читавог живота тражи места која ће му потврдити оно што је одувек носио у себи. Управо је о таквим путовањима било речи 14. маја у Свечаној сали Народне библиотеке Пожаревац, на промоцији књиге ,,Луке“ Владимира Пиштала. Поред аутора, коме је за ову књигу уручена награда „Љубомир П. Ненадовић, о књизи је говорио и Ненад Шапоња, књижевник, оснивач и главни уредник Издавачке куће „Агора”.

Говорило се о путописима у времену када је свет постао исувише доступан да би га књижевност само препричавала. Све је већ снимљено из дрона, обележено координатама и претворено у садржај. Путопис данас зато мора да учини оно што ниједна технологија не уме, да покаже како изгледа свет када кроз њега пролази људска душа. Ненад Шапоња је рекао да ниједан снимак и ниједна интернет страница не могу пренети „очи“ путописца. Постоје људи који прођу кроз свет, а да га заправо не дотакну. Пиштало припада оним реткима који у једном призору открију читаву скривену историју стварности.

Пишталове ,,Луке“ нису књига дестинација, већ унутрашњих пристаништа. Места на којима човек застане пред непознатим и одједном осети да га се нешто из даљине тиче више него сопствена свакодневица. Његови градови дишу, памте, распадају се и сањају. Палермо у његовој прози постаје место где смрт спава отворених очију, док Етна у даљини кључа као древно божанство које још није завршило свој говор. Розалинда Ломбардо, девојчици која већ више од једног века лежи нетакнута у  катакомбама, израсла је из историјске занимљивости у симбол времена које одбија да прође. Палермо око ње, са својим фонтанама, врелином и распуклим каменим лицима, деловао је као град који истовремено гори и сања. У ауторовим реченицама путовање постаје судар човека са сопственом дубином. Његове приче носе у себи нешто немирно, готово метафизичко, као да сваки пејзаж скрива питање на које нико не уме до краја да одговори. Те приче прожете су суматраизмом, повезаношћу међу људима, пределима и судбинама. У књизи ,,Код Хиперборејаца“, један Црњански је седео у Риму, а писао о Шпицбергену. Он је знао и да човек може отићи на крај света, а да га и даље прогони мирис детињства и улица из којих је кренуо. Та иста меланхолија постојала је и у Пишталовим речима, сазнање да се даљина не мери километрима него унутрашњим недостајањем. Разумевање путовања је важније од самог места. У тој мисли можда се крије и одговор на питање чему данас служи књижевност: да нас промени. Да нас научи да гледамо спорије и дубље. Да иза врелине једног града наслутимо векове, иза непознатог лица читав један живот, иза случајног путовања судбину која нас је чекала много пре него што смо кренули.

У тој поетици свеповезаности света представљен је и роман ,,Песма о три света“, у којој се историје, културе и људи мимоилазе и додирују као таласи. У његовој књижевности ништа није одвојено. Један танго може отворити читав век. Једна лука може постати метафора човековог живота. Једно путовање може трајати четрдесет година.

,,Песма о три света“ појавила се у том разговору готово природно, као други глас исте поетике. Ако су ,,Луке“ књига простора, онда је ,,Песма о три света“ књига времена. Роман писан из женске перспективе враћа глас некоме ко је дуго остајао на рубовима историје. Његова јунакиња, попут Феликса Крула Томаса Мана, пролази кроз епохе, културе и идентитете као кроз различите климатске зоне сопствене душе. Светови се у том роману не смењују линеарно, они се преливају једни у друге, као музика.

У ,,Лукама“ човек покушава да разуме себе кроз градове и путовања. У ,,Песми о три света“ идентитет се обликује кроз време, књижевност, историју и туђе гласове који живе у нама. Једна књига креће се хоризонтом простора, друга вертикалом унутрашњег искуства, али обе говоре о истој ствари: да ниједан живот није издвојен и да човек, чак и када мисли да лута сам, у себи носи трагове других људи, других епоха и других обала.

Код Пиштала градови имају памћење, књиге дишу, прошлост траје упоредо са садашњошћу, а путовање постаје облик мишљења. Његове реченице више личе на отварање прозора него на објашњење света.

Неке књиге прочитамо, а неке нас, негде успут, прочитају саме.