РЕЗУЛТАТИ ЛИТЕРАРНОГ И ЛИКОВНОГ НАГРАДНОГ КОНКУРСА ,,ЧИТАЈ ДА БИ ЖИВЕО!“

Народна библиотека ,,Илија М. Петровић“ Пожаревац прославила је Светски дан књиге и ауторских права уз награђене радове на Литерарном и ликовном наградном конкурсу ,,Читај да би живео!“

На конкурс је пристигло 49 литерарних радова (9 радова ученика  млађих разреда, 7 прича и 2 песме, 37 радова ученика старијих разреда, 31 прича и 6 песама и 3 рада ученика средњих школа, 3 песме).

За ликовни конкурс је пристигло укупно 78 радова (46 радова ученика  млађих разреда, 28 радова ученика старијих разреда и 4 рада ученика средњих школа).

 

Напомена: Литерарни радови који су пристигли у рукопису нису разматрани, јер нису послати у складу са пропозицијама Конкурса.

 

Школе које су учествовале:

ОШ ,,Доситеј Обрадовић“, Пожаревац

ОШ ,,Краљ Александар I“, Пожаревац

ОШ ,,Свети Сава“, Пожаревац

ОШ ,,Вук Караџић“, Пожаревац

ОШ ,,Десанка Максимовић“, Пожаревац

ОШ ,,Милош Савић“, Лучица

ОШ ,,Бата Булић“, Петровац на Млави

ОШ ,,Никола Тесла“, Београд,

ОШ ,,Моше Пијаде“, Мало Црниће

ОШ ,,Јован Цвијић“, Костолац

ОШ ,,Дража Марковић Рођа“, Смољинац

ОШ ,,Ђура Јакшић“, Јелашница, одељење у Просеку

ОШ ,,Милутин Миланковић“, Раброво

ОШ ,,Јастребачки партизани“, Мерошина, одељење Доња Расовача

ОШ ,,Миша Живановић“, Средњево, одељење Макце

ОШ ,,Душан Радовић“ Ниш

 

Економско-трговинска школа Пожаревац

 

Средња школа ,,Драгачево“, Гуча

 

Политехничка школа Пожаревац

 

 

Награђени радови

 

• Најбољи литерарни рад у категорији од 1. до 4. разреда основне школе:

Прозни састав ,, Књига која ме је ,,увукла“ у себе“ Косте Новаковића, ученика 2. разреда ОШ  ,,Десанка Максимовић,“  Пожаревац.

• Најбољи ликовни рад у категорији од 1. до 4. разреда основне школе:

,,Чудовишта која живе у причама“  Николе Живовића, ученика 2.разреда ОШ ,,Ђура Јакшић“, Јелашница, одељење у Просеку.

• Најбољи литерарни рад у категорији од 5. до 8. разреда основне школе:

Песма ,,Порука из књиге коју нисам отворила“  Јане Миленковић, ученице 6. разреда ОШ Јован Цвијић, Костолац.

• Најбољи ликовни рад у категорији од 5. до 8. разреда основне школе:

,,Када књиге експлодирају од маште“,  Мине Пешић, ученице 8. разреда ОШ ,,Десанка Максимовић“, Пожаревац.

• Најбољи литерарни рад у категорији од 1. до 4. године средње школе:

Песма ,,Избрисана прича“ Дуње Радосављевић, ученице 2. године Средње школе ,,Драгачево“, Гуча.

• Најбољи ликовни рад у категорији од 1. до 4. године средње школе:

,,Свет без речи“  Нине Динић, ученице 1. године Економско-трговинске школе Пожаревац.

 

Похваљују се и сви учесници, наставници и школе за огроман труд који су уложили. Тачан датум уручивања награда биће накнадно саопштен.

 

 Образложење жирија

• Литерарни рад Косте Новаковића, ученика 2. разреда ОШ ,,Десанка Максимовић“ Пожаревац

Књига која ме је ,,увукла“ у себе

Литерарни рад ученика другог разреда на тему „Књига која ме је увукла у себе“ издваја се као изузетно успело и узрасту прилагођено остварење које на непосредан и маштовит начин одговара задатој теми.

Основна вредност рада лежи у јасној и уверљивој наративној идеји. Аутор не говори о књизи споља, већ гради причу у којој сам постаје део њеног света. Уласком у познату бајку о Црвенкапи, он показује како читање може да прерасте у лично искуство и доживљај, чиме тему интерпретира на креативан и деци близак начин.

Посебан квалитет рада огледа се у развијеној маштовитости. Ученик не остаје на препричавању већ уноси сопствене елементе. Он разговара са јунацима, поставља питања, преиспитује њихове поступке и на тај начин активно учествује у радњи. Овакав приступ показује способност да се позната прича преобликује и обогати личним доживљајем.

Рад се истиче и по јасној композицији и току приче. Догађаји се нижу логично: од уласка у књигу, преко сусрета са ликовима и развоја радње, до изласка из приче и повратка у стварност. Завршница, у којој аутор изражава жељу да настави да чита и открива нове светове, заокружује текст и даје му смисаону целину.

Језик је једноставан, разумљив и жив, прилагођен узрасту, али довољно изражајан да дочара атмосферу и доживљај. Присутан је и дијалог, што додатно оживљава причу и показује осећај за приповедање.

Посебно је значајан лични доживљај читања који прожима цео рад. Осети се радозналост, узбуђење, па и блага напетост, што текст чини искреним и уверљивим. Читалац лако препознаје емоцију и повезује се са причом.

Укупно посматрано, рад обједињује машту, јасну причу, лични доживљај и добру организацију текста за дати узраст. Управо та способност да се тема „Књига која ме је ,,увукла“ у себе“ прикаже кроз живу, разиграну и заокружену причу представља кључни разлог због кога је овај рад награђен као најбољи у категорији нижих разреда.

 

Књига која ме је ,,увукла“ у себе

 

Моја мама ми често прича како је читање књига важно, и од како сам кренуо у школу, стално је то понављала, али ја нисам баш волео да читам. Једног дана, нешто ме је терало да отворим књигу. Када сам је отворио, светло се ширило по кући, слова су била светла и одједном се створио некакав портал који ме је усисао у њега.

Створио сам се у некој шуми. Била је то лепа шума са много дрвећа. Кренуо сам низ некакав путић, успут сам угледао неку девојчицу у црвеном и онда сам схватио да је то Црвенкапа. Баш ту причу ме је мама замолила да прочитам мојој млађој сестри пре неколико дана, и ја сам почео да јој читам, али било ми је досадно, па сам отишао да се играм. Црвенкапа и ја смо кренули путем. Када смо стигли код бакине куће девојчица је позвонила и весело се јавила бака.

„Добар дан, бако, како си?“, упитала је. Бака је рекла само: „Хаа…“ Када је девојчица мало боље погледала баку, деловала јој је мало чудно. Упитала је баку зашто су јој тако дугачке руке, бака рече: „Да те јаче загрлим.“ Црвенкапа је упитала баку зашто су јој тако дугачке уши, бака рече: „Да те боље чујем.“ „А зашто су ти тако велики и оштри зуби?“, упитала је Црвенкапа. „Да те лакше поједем!“, рече бака, која у ствари није била бака већ вук. Скочи и поједе нас заједно. Срећом, туда је пролазио ловац који опази вука, нациља пушком и убије га. Тада узе нож и извуче из стомака Црвенкапу, праву баку и мене. Био сам јако уплашен и тада сам себи рекао да ћу увек читати и слушати родитеље када ми кажу да читам, јер да сам прочитао причу до краја знао бих да је оно била лажна бака, да је то био вук.

Неколико дана касније, Црвенкапа и ја смо постали пријатељи. Помагали смо свим животињама у шуми. Једног дана смо добили поруку да један меда краде крушке. Када је пала ноћ, Црвенкапа и ја смо поставили медведу замку и у њу ставили крушке. Када је меда хтео да их украде, упао је у замку и тада смо га питали зашто то ради. Меда се постидео и рекао је да је јако гладан и да нема шта да једе. Нама је било жао, јер нико не би смео да буде гладан. Пустили смо га и са свим животињама у шуми испричали шта се догодило. Од тада су му сви становници шуме давали крушке и никада више није био гладан.

Осећао сам се баш лепо због тога. Једног дана опет је у шуму дошао страшни вук, вероватно брат од оног вука кога је убио ловац. Док смо Црвенкапа и ја седели, он нас је пронашао и почео да нас јури да нас поједе. Док сам бежао од вука страшно сам се плашио и одједном сам се пробудио и схватио да је све био само сан.

Једва сам дочекао јутро и од тада сам увек радо читао књиге и разне бајке својој сестри. Схватио сам да ме књиге воде у авантуре у којима могу да будем све што пожелим, и увек једва чекам да отворим сваку нову и откријем куда ће ме одвести.

 

• Ликовни рад Николе Живовића, ученика 2. разреда ОШ ,,Ђура Јакшић“ Јелашница, одељење у Просеку.

Чудовишта која живе у причама

Рад награђеног ученика другог разреда под називом „Чудовишта која живе у причама“ издваја се пре свега по снажној маштовитости и израженој наративности. На цртежу није приказан скуп неповезаних елемената, већ целовит и осмишљен свет у коме централна фигура дечака, налик чаробњаку или приповедачу, стоји на отвореној књизи из које израстају разноврсна чудовишта и пејзаж. Овакво решење јасно упућује на идеју о моћи маште и читања, што сведочи о развијеном симболичком мишљењу детета овог узраста.

Посебан квалитет рада огледа се у промишљеној композицији. Централни лик је јасно наглашен и повезује све елементе, док су лева и десна страна уравнотежене различитим ликовима и облицима. Горњи део рада, са небом, сунцем и летећим бићима, складно се допуњује са доњим делом у коме доминирају земља, вода и сама књига, чиме је остварена заокружена и прегледна целина.

Колорит је употребљен сигурно и изражајно: боје су интензивне, чисте и међусобно контрастне, а њихова примена доследна и контролисана. Аутор их користи не само декоративно, већ и функционално, како би нагласио разлике међу ликовима и створио ведру, разиграну атмосферу.

Рад се додатно истиче разноврсношћу и оригиналношћу ликова. Свако чудовиште поседује јединствен облик, израз и карактер, чиме се показује богата имагинација и способност варирања форми. Истовремено, присутна је и изражена детаљност, површине су пажљиво испуњене, без запостављених делова, што говори о високом степену посвећености и ангажовања.

Укупан утисак рада је изузетно позитиван: композиција је динамична, садржај богат, а израз ведар и комуникативан. Посматрач лако успоставља контакт са приказаним светом и препознаје причу коју аутор гради, због чега овај рад у потпуности оправдава додељену награду.

 

• Литерарни рад Јане Миленковић, ученице 6, разреда ОШ ,,Јован Цвијић“ Костолац.

Порука из књиге коју нисам отворила

Литерарни рад ученице шестог разреда на тему „Порука из књиге коју нисам отворила“ издваја се као зрело, стилски уједначено и смисаоно заокружено песничко остварење које на суптилан начин одговара задатој теми.

Основна вредност песме лежи у јасно постављеној и доследно развијеној идеји. Мотив затворене, заборављене књиге која „чека“ у мрачном углу прераста у симбол непрепознатих могућности, док пронађена порука постаје покретач унутрашње промене. Ауторка успешно гради преображај, од равнодушности и дистанце до радозналости и спремности да открије непознато, чиме уверљиво интерпретира тему.

Посебан квалитет рада огледа се у симболици и слојевитости значења. Књига није само предмет, већ метафора за знање, искуство и унутрашње светове, док порука представља позив на откривање и лични раст. Стихови попут идеје о „најбољем бегу“ и „световима будућим“ показују способност да се конкретна ситуација уздигне на општији, универзални ниво.

Песма је композиционо јасно организована у шест строфа које прате логичан ток: од уводне слике запостављене књиге, преко појаве мистериозне поруке, до постепеног разумевања њеног значења и завршне поуке. Такав распоред доприноси прегледности и заокружености текста.

Језик је сликовит и изражајан, са успелим стилским средствима, епитетима, метафорама и персонификацијом (књига која „чека“, порука која „тражи“). Ритам је уједначен, а стихови теку природно, што указује на добар осећај за поетски израз. Иако узраст ауторке не подразумева потпуну формалну прецизност, управо та спонтаност доприноси искрености и топлини песме.

Посебно се издваја јасна и снажна порука рада: не треба судити о нечему што нисмо упознали, јер се вредности често крију тамо где их не очекујемо. Завршни стихови заокружују песму и дају јој едукативну, али ненаметљиву поенту.

У целини посматрано, рад обједињује маштовит приступ теми, симболичку дубину, јасну композицију и емоционалну уверљивост. Управо та способност да се једноставна ситуација претвори у слојевиту и поучну песничку причу представља кључни разлог због кога је овај рад награђен као најбољи у категорији виших разреда.

 

Порука из књиге коју нисам отворила

 

На полици, тамо у мрачном ћошку,
једна књига годинама чека,
увек ми је деловала некако туђе,
као нека ствар из прошлог века.

 

Нисам је отварала, нити ме занимала,
била је само део старог инвентара,
све док јутрос, сасвим случајно,
није испала једна хартија стара.

 

Није то био један обичан папир из свеске,
већ порука писана кратко и јасно:
„Овде се крије твој најбољи бег,
отвори ме пре него постане касно.“

 

Нема потписа, нема ни адресе,
само тај мирис што на старо вуче,
схватила сам — порука ме тражи,
да ми покаже светове будуће.

 

Желела је да ми каже, без пуно приче,
да су најбоље ствари често скривене,
и да се највеће битке на свету
баш у тим корицама чувају за мене.

 

Сада је држим, док соба ћути,
та порука је била само први знак,
да не судим о оном што не познајем,

и да светлост крије баш сваки мрак.

 

• Ликовни рад Мине Пешић, ученице 8. разреда ОШ ,,Десанка Максимовић“ Пожаревац

Када књиге експлодирају од маште

Рад ученице осмог разреда на тему „Када књиге експлодирају од маште“ издваја се као изузетно зрело, технички прецизно и концептуално јасно остварење које у потпуности одговара задатој теми.

Основна вредност рада лежи у снажној и убедљивој визуелизацији саме идеје „експлозије маште“. Књига у рукама девојчице није статичан предмет, већ извор енергије из кога се силовито рађају фантастични светови. Ликови као што су змај, виле и други митски јунаци израњају из њених страница, окружујући читаоца и визуелно дочаравајући тренутак када машта преузима стварност. Израз лица девојчице,  изненађење, одушевљење и урањање, додатно наглашава снагу тог искуства.

Композиција је изузетно промишљена и динамична. Централни портрет доминира форматом, док се елементи фантастике шире око њега у ритму који подсећа на експлозију или талас енергије. Отворена књига у доњем делу рада представља полазиште из којег се гради целокупна сцена, чиме се јасно успоставља однос између реалног и имагинарног простора. Оваква организација сликовног поља показује висок степен визуелне зрелости.

Посебан квалитет рада огледа се у изузетној цртачкој вештини и техничком решењу. Рад у графитном оловком одликује се прецизном линијом, богатим тонским градацијама и суптилним прелазима светло-тамно, чиме је постигнут снажан осећај волумена и дубине. Пажљиво обрађене текстуре, коса, кожа, странице књиге и крила фантастичних бића, сведоче о стрпљењу, посвећености и сигурности у ликовном изразу.

Разноврсни фантастични мотиви, уз присуство симболичких елемената као што су слова и светлосни ефекти, граде слојевиту, али читљиву визуелну причу. Сваки детаљ има своју функцију и доприноси општем утиску снажног, готово филмског доживљаја.

Емоционални и атмосферски квалитет рада додатно појачава његову вредност, сцена делује интензивно, магично и увлачи посматрача у сам центар „експлозије маште“. Управо та способност да се апстрактна идеја претвори у снажан и уверљив визуелни догађај представља кључни разлог због кога је овај рад издвојен као најбољи у категорији виших разреда.

 

• Литерарни рад Дуње Радосављевић, ученице 2. године Средње школе ,,Драгачево“ Гуча.

Избрисана прича

Песма успешно спаја снажну тему, упечатљиве слике и јасну поруку у релативно краткој форми, али показује и зрелост израза.

Тема је универзална и веома актуелна: нестајање речи, прича и истине приказано је кроз слике празнине и тишине, уз мотиве попут „полица без књига“ и „папирних звезда које се гасе“, што сугестивно осликава губитак културе, знања и колективног памћења. Овакaв избор мотива показује да ауторка не посматра свет површно, већ размишља о ширим друштвеним појавама, као што су заборав, брисање историје или потискивање истине. Управо та способност да се лични доживљај повеже са општим проблемима даје песми додатну вредност и озбиљност.

Песма се истиче снажном и доследном симболиком. Књиге, мастило и траг представљају знање и људско искуство, док пепео и ломача симболизују њихово уништавање. Ови симболи нису случајно изабрани, они су препознатљиви и носе богато значење, али су уклопљени на начин који делује природно и ненаметљиво. Реторичко питање „Ко то из сећања реченице краде?“ уноси елемент мистерије и благе побуне, подстичући читаоца да се запита ко или шта стоји иза тог „брисања“, чиме песма добија и ангажовану димензију.

Посебно је успешно изведен контраст између таме и наде. Стихови граде атмосферу губитка, празнине и безнађа, у којој се свет „у хладну празнину руши“. На самом крају долази до преокрета: појављује се идеја да реч ипак може да опстане „у срцу“, као и позив да се она сачува и оживи. Овај прелаз од песимизма ка нади даје песми динамику и емотивну дубину, али и јасно усмерава њену поруку – упркос свему, постоји могућност отпора и очувања вредности.

Стилски, песма је веома уједначена и промишљена. Рима је правилна и ненаметљива, што доприноси музикалности, док је језик истовремено сликовит и разумљив. Нема сувишних или нејасних израза, већ је свака слика функционална и у служби укупног утиска. То је нарочито важно када се узме у обзир узраст ауторке, јер показује да она већ влада основним песничким средствима и уме да их користи са мером.

Важан квалитет песме је и њена ангажована порука. Завршни стихови нису само опис стања, већ директан апел читаоцу да реагује: да „шапне“ реч, да јој „врати живот и стари сјај“. Тиме песма излази из оквира личног израза и постаје позив на деловање, што је чини снажнијом и упечатљивијом.

У контексту тога што је ауторка ученица другог разреда средње школе, ова песма се додатно издваја јер показује зрелост у размишљању, способност апстрактног мишљења, развијен осећај за симболику и контролу над формом.

Песма је награђена зато што на упечатљив начин обрађује важну и универзалну тему, користи јаку и доследну симболику, гради јасан емотивни лук од таме ка нади, стилски је уједначена и музикална и има ангажовану и јасну поруку.

Избрисана прича

У свету тишине где слова сад бледе,

Кораци празни кроз полице језде,

Док моћне руке све књиге поједe,

И гасе се редом те папирне звезде.

Нестаје мастило, брише се траг,

Свака је прича у пепео пала,

Оно што некад беше нам драг,

Сад је само мрља, тиха и мала.

Ко то из сећања реченице краде?

Чија то воља истину гуши?

Док руше се куле и старе наде,

Свет се у хладну празнину руши.

Ал’ постоји начин да спасе се реч,

У срцу што чува свакога лика,

Јер макар је ломача спремна већ,

У нама још живи та светла слика.

Зато је шапни, не дај јој крај,

Нека кроз таму још једном сине,

Врати јој живот и стари сјај,

Пре него потоне у дубине.

 

• Ликовни рад Нине Динић, ученице 1. године Економско-трговинске школе.

Свет без речи

Овај рад је награђен јер на веома промишљен и зрео начин одговара на тему „Свет без речи“, користећи минимализам, симболику и атмосферу уместо директног наратива. Избор отворене књиге као централног мотива носи снажну поруку: књига, која је иначе симбол речи, знања и комуникације, овде постаје готово тиха, сведена на једну једину реченицу: „Љубав је најдужа молитва“. Тиме ауторка сугерише да, и када речи нестану или се сведу на минимум, остаје оно суштинско, емоција, вера и унутрашњи доживљај.

Бројаница са крстом додатно продубљује значење, уводећи димензију духовности, тишине и унутрашње молитве која не захтева глас. У том контексту, свет без речи није празан, већ испуњен тихим, личним искуством и контемплацијом. Рука која држи странице уноси људски елемент и повезује посматрача са сценом, наглашавајући присуство човека у том тихом простору у коме се осећа, верује и промишља без потребе за говором.

Посебну вредност раду даје употреба светла и сенке. Полутама у браон-беж тоновима, уз ефекат светлости свеће, ствара интимну и готово сакралну атмосферу. Светлост свеће симболизује унутрашње просветљење и наду, док тама око ње додатно наглашава тишину и одсуство спољашње буке.

Ликовно посматрано, рад се истиче јединством композиције, јер су сви елементи складно повезани и међусобно подржавају основну идеју. Сведеност израза доприноси јасноћи поруке, без сувишних детаља који би одвлачили пажњу, док емоционална дубина слике омогућава да она не само описује, већ и изазива снажан унутрашњи доживљај код посматрача.

У целини, рад је награђен јер успева да без много речи, готово парадоксално, веома јасно пренесе идеју да најдубље вредности у животу, попут љубави, вере и унутрашњег мира, постоје и комуницирају управо у тишини.