ИГРА КОЈА НАС ИГРА – ГАМБИТ ОДРАСТАЊА

Поводом Међународног дана књиге за децу, који се од 1967. године обележава 2. априла, на дан рођења Ханса Кристијана Андерсена, у Народној библиотеци „Илија М. Петровић“ Пожаревац организована је промоција романа „Тата каже гамбит“ аутора Стефана Митића Тићмија, у издању Лагуне. У публици су били ученици седмог разреда ОШ „Свети Сава“ и ученици друге године Медицинске школе, заједно са професором Драганом Ицићем. Разговор са писцем водила је Јелена Чобић Станисављевић.

Писац није говорио са дистанце, нити се скривао иза ауторитета. Напротив, био је присутан, отворен, готово дечачки искрен. Одговарао је на питања о животним изборима који личе на потезе на табли, о томе како „неко се једноставно роди као победник“, али да је права истина ипак дубља, да победа зависи од одлука које доносимо и храбрости да за њих сносимо последице.

Говорио је о детињству, о свету у коме граница између игре и стварности није оштра, већ порозна. У том свету, како је нагласио, и одрасли могу поново да пронађу себе, ако имају довољно стрпљења да слушају. Јер, како се провлачило кроз његово казивање, књиге за децу нису само за децу. Оне су огледало у коме се и одрасли препознају, често изненађени сопственим заборављеним лицем. Говорио је о томе зашто “илузије треба чувати на собној температури или да ли наивност може бити неопростива“,   о грешкама, о погрешним потезима, о ономе што називамо „гамбитом“,  који на први поглед делује као губитак, а заправо отвара простор за дубље разумевање и, можда, неочекивану победу, о томе да морамо нешто изгубити да бисмо схватили шта нам је заиста важно. Супротно ономе што је говорио Жорж Перек да понекад једино игра може да нас спасе, овде игра има другачији ефекат, она боли.

Шта значи читати књигу која нас не штеди? И шта значи одрастати уз приче које не нуде утеху, већ нас суочавају са оним што бисмо најрадије заборавили? Можда је управо у томе скривена истинска вредност књижевности за децу — не у томе да нас врати у безбрижност, већ да нас припреми за свет који безбрижност не познаје. Или, како каже Бруно Бетелхајм у књизи ,,Значење бајки“, садржај сваке бајке може да се искористи за превазилажење проблема. Ако дете пита: ,,Да ли слон може да лети?“ Одговор родитеља обично буде: ,,Не.“ Тако се стварају зидови, а ова књига је пуна зидова.

У сусрету са писцем, пред младим читаоцима није стајала  једна биографија, нити низ успеха који се могу набројати. Стајало је питање: колико далеко смо спремни да идемо у разумевању себе и других? Јер књиге попут ове не траже само пажњу, оне траже храброст. Храброст да се погледа испод површине, тамо где се таложе прећутане реченице, погрешне одлуке, наслеђене тишине.

Породица, та најближа и најзагонетнија заједница, увек остаје простор у којем се сударају љубав и неразумевање. Како објаснити да су управо они које највише волимо често и они које најтеже разумемо? И да ли је могуће волети, а не знати како? Можда је свака породица једна врста загонетке без коначног решења, игра у којој правила никада нису до краја јасна.

Шах, као мисаона игра, овде постаје више од метафоре, постаје начин да се сагледа живот у његовој сложености. Сваки потез носи последицу, свака одлука мења ток партије. Али за разлику од игре, у животу нема враћања потеза. Да ли смо онда заиста играчи, или само фигуре у туђим стратегијама? И ко повлачи први потез, ми или околности које нас обликују?

Можда се најтеже питање крије у ономе што остаје неизречено: колико тога у себи потискујемо да бисмо могли да наставимо даље? И да ли нас управо то потиснуто одређује више него све оно што свесно бирамо? Ако је тако, онда је суочавање са собом неизбежно, ма колико га одлагали, јер “оно што гурамо под тепих, одређује наше ходање по њему“.

Овај сусрет није понудио одговоре, нити је то био његов циљ. Он је отворио врата ка питањима која немају једноставна решења. У томе и јесте снага књиге ,,Тата каже гамбит“. Јер књижевност, када је искрена, не умирује , она буди.

А можда је управо буђење оно што нам је најпотребније.