ПОНОВО ОТКРИВЕНА ТИШИНА

У свечаном салону Скупштине Града Пожаревца, 16. маја 2025. године, уприличен је значајан културни догађај – промоција романа ,,Ђакон Богородичине цркве“ Исидоре Секулић, организован од стране Народне библиотеке „Илија М. Петровић“,  Кола српских сестара „Босиљка Боса Павловић“ Пожаревац и Друштва српско-грчког пријатељства ,,Риста Колоњас“ Пожаревац. Повод овог окупљања било је превођење јединог Исидориног романа на грчки језик. Превод Реноса Оихалиотица представља културну спону између српске и грчке књижевности, али и нови живот овог неправедно запостављеног дела српске модерне. О књизи су говориле Лаура Барна, књижевница, Александра Милановић, асистент на Катедри за неохеленске студије Филолошког факултета у Београду и Мариа Апостолопоулоу Оихалиоти, у име преводиоца и издавача.

Ученица Музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Пожаревца, Павла Бошковић, отпевала је песму ,,Mi Mou Thimonis, Matia Mou“, уз клавирску пратњу професорке Љиљане Ракић Бошковић. Овим музичким уводом на грчком језику успостављена је симболична веза између српске књижевне баштине и грчке културе, у чијем духу је и сама промоција била одржана. Песма, проткана емоцијом и медитеранском мелодичношћу, отворила је простор за дубље разумевање духовног и естетског сусрета двеју традиција, а Павлина интерпретација додатно је оплеменила атмосферу догађаја, истичући лепоту и универзалност уметности

На самом почетку присутнима се обратио Срећко Босић, председник Скупштине Града Пожаревца, који је истакао да је управо овај роман први и једини Исидорин рад преведен на грчки, чиме је учињен важан корак ка његовом укључивању у шири европски контекст. Вера Зарић Митровић, директорка Библиотеке, осврнула се на историјат романа, наглашавајући његову књижевну вредност, али и заборав којем је био препуштен. Није без симболике да се ово дело, које је годинама било скрајнуто, сада враћа читаоцима – и то на језику народа с којим нас, поред културе, историје и страдања, повезује и најдубља духовна нит: заједничко православље.

Управо у том заједничком духовном темељу српског и грчког народа открива се додатна вредност овог превода. ,,Ђакон Богородичине цркве“ је роман који у свом срцу носи теме духовности, аскезе, унутрашњег преображаја и литургијског искуства. Љубав између монаха Иринеја и уметнице Ане Недић развија се у простору цркве, обојена музиком, молитвом и тишином. Та љубав, иако платонска, истовремено је дубоко телесна у духовном смислу – прожета православним поимањем жртве, уздржања и унутрашње лепоте.

Александра Милановић, преводилац са грчког језика, говорила је о значају преводилачког посла, наглашавајући како сваки превод не подразумева само преношење речи, већ духовно и културно посредовање између светова. Кроз грчки језик, „Ђакон Богородичине цркве“ постаје не само српски, већ и православни роман у најдубљем смислу те речи – разумљив и близак свима који осећају дубину тишине храма и лепоту литургијске музике.

О самом делу је надахнуто говорила књижевница Лаура Барна, дајући посебан печат вечери. Истакла је Исидорину маргинализацију у сопствено време – подсетивши на критике Јована Скерлића, који јој је замерио уметнички сензибилитет у годинама када је Србија крварила. Осврнула се и на Исидорину посвећеност уметности, али и духовности, наглашавајући да је већ као дете учена латинском језику, да није имала типично детињство, те да је њена осама била сродна аскетској тишини манастира. Управо зато није чудно што је ђакон Иринеј, насловни јунак романа, представљен као оличење идеалне, готово мистичне љубави.

Роман „Ђакон Богородичине цркве“, објављен 1919. године, у својој основи је поетско-филозофска проза о односу уметности и духовности. Љубав између уметнице Ане Недић и монаха Иринеја није земаљска, већ узвишена, лишена телесног – изграђена на музици, духовном складу и тихој чежњи. Исидора кроз њихове унутрашње монологе и мисионе есеје разматра уметност, етику, естетичко, свето и профано – на начин који и данас делује свеже и релевантно.

Посебан значај романа лежи у његовој неодређеној топографији и временској неодређености. Радња се може одвијати било када у првим деценијама XX века, било где на простору Војводине или тадашње Србије. Управо та универзалност чини га безвременим делом које излази из оквира реалистичког романа и приближава се симболизму и модернистичкој поетици.

Занимљиво је и то што су поједини тумачи романа покушали да идентификују Богородичину цркву, па чак и да пронађу аутобиографске нити у причи о Иринеју и Ани. Могуће је да Исидора у лику ђакона пројектује своје духовне чежње и искуства из средина у којима је радила, суочена с неразумевањем средине и сопственом усамљеношћу.

Промоција овог романа осликала је сусрет са заборављеним гласом жене која је писала изнутра, из тишине, из суштине. Исидора Секулић је сведок времена и пророк уметности. Њено дело, иако једно једино у форми романа, показује сву ширину и дубину њеног мисаоног света.

Како је Лаура Барна поручила – овај роман је улазна капија у Исидорино стваралаштво, али и поука да велика књижевност не стари, чак и кад читаво столеће ћути. На нама је да јој поново дамо глас – сада и на језику народа који са нама дели веру, дух и вечну тежњу ка смислу.