Манастирске и црквене библиотеке – чувари културне баштине
На стручном скупу библиотекара, одржаном 15. маја 2025. године, у духовном окружењу манастира Велика Ремета, своје учешће имала је и библиотекарка Јасмина Степановић из Народне библиотеке „Илија М. Петровић” Пожаревац, представљајући рад под називом „Манастир Брадача кроз историју, страдања и обнову”. У складу са темом скупа – „Манастирске и црквене библиотеке – чувари културне баштине” – њено излагање донело је дубоко промишљање о значају манастира као светилишта, али и као тихе ризнице писане речи, историјског памћења и духовне вертикале једног народа.
Излагање Јасмине Степановић било је укорењено у историјској, археолошкој и духовној грађи, пажљиво утканој у причу о манастиру Брадача, средњовековном бисеру Браничевског краја. Овај манастир, скривен међу шумовитим обронцима испод планине Кожух, сведочи о снази вере и континуитету народног предања које вековима преживљава све историјске буре. Посебан печат причи даје емотивна нит која повезује светињу са легендом о сестри Јелици, архетипском жртвом неправде и чистоте, која је кроз епску песму и манастирске зидове наставила да говори новим генерацијама.
Упркос чињеници да су вековима иза Брадаче остали трагови рушења, паљења и дугих периода заборава, Јасмина Степановић осветлила је обновитељски дух локалног становништва, верног народа и црквених ауторитета који су, крајем 20. века, обновили не само зидине манастира, већ и веру да културна и духовна баштина не сме пасти у заборав. Посебан акценат у раду дат је на документоване историјске изворе – од турских пописа, преко пролога из 1566. године и записа патријарха Арсенија III, до савремених археолошких истраживања и рестаураторских подухвата. Тимe је створен свеобухватан увид у судбину једне светиње – од њеног настанка, страдања и тишине, па до поновног духовног уздизања.
У контексту теме скупа, рад Јасмине Степановић подсетио је на кључну улогу манастирских библиотека у очувању духовности и писмености. Иако данас не поседује своју првобитну библиотеку, Брадача је, у времену свог духовног врхунца, била чувар литургијских књига и преписивачке делатности. Судбина књига однетих у бурним временима, међу којима су и два минеја сачувана у Пећкој патријаршији, евоцирана је са жељом и молитвом да се једног дана врате у обновљени храм, како је записао и патријарх Арсеније – „да буду манастиру на службу и ником другом“.
Излагање историје и вредности овог манастира представља чин културне и духовне одговорности. Истраживање Јасмине Степановић осветљава значај очувања манастира и њихових библиотека као темеља националног идентитета. Подсетила нас је да сваки запис, свака рукописна страница и свака обнова манастира није само чин чувања прошлости, већ улагање у трајање вредности које надилазе пролазност – вера, знање и сећање.
