СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ЈЕДНЕ ПОЕТИКЕ
Постоје часописи који бележе време и они који га стварају. „Браничево“ припада овој другој врсти, и управо се у томе крије разлог због кога његова промоција, одржана 23. априла у Свечаној сали Народне библиотеке Пожаревац, има посебан значај. На Светски дан књиге и ауторских права, у дану који већ носи симболику трајања и размене, обележено је седамдесет година постојања часописа, који од 1955. године упорно тражи своје место између књижевности и стварности.
Та упорност није била без прекида. После 1999. године, наступила је тишина, она врста тишине која у културном животу често значи заборав. Ипак, 2004. година није означила само наставак, већ и извесно преиспитивање смисла даљег трајања. Двадесет година касније, када издаваштво преузима наша Библиотека, на челу са директорком Вером Зарић Митовић, „Браничево“ добија стабилан оквир, али не губи оно што га је одржало, унутрашњу потребу да буде место сусрета различитих гласова.
У том сусрету нема хијерархије унапред задатих вредности, али има критеријума. Више од 150 пристиглих текстова, од којих је објављено 59, говори о напетости између жеље да се каже и потребе да се изабере. Уреднички поступак подразумева препознавање онога што у тексту превазилази сопствену намеру, уметничку вредност, језичку прецизност, аутентичност израза и способност да се савремени тренутак сагледа без подилажења.
У том смислу, уреднички тим, Јелена Чобић Станисављевић, Тања Живковић и Ана Хранисављевић, посредници су између рукописа и читаоца. Језик тог посредовања додатно обликује лекторски рад Славице Јовановић, који је део укупне поетике часописа.
Трећи број „Браничева“ посебно се отвара према визуелном. Цртежи Драгутина Симића овде представљају паралелни текст. У њима је Пожаревац слој сећања, линија која не описује, већ призива. Тај ликовни сегмент шири садржај часописа, уводећи читаоца у простор где су прошлост и садашњост међусобно условљене.
Оно што се, међутим, не види на страницама, а постаје јасно у сусрету са ауторима, јесте пут који текст прелази пре него што буде објављен. Рукописи који су пристизали у мејловима, у недовршеним верзијама, у касним ноћима и раним јутрима, носе у себи траг неодлучности, отпора и понекад изненадне јасноће. Неки текстови од почетка знају шта желе да буду, други то откривају тек у процесу. Управо та разлика остаје уписана у структуру броја.
У тексту о Mилисаву Павловићу, који је приредила Тања Живковић, смештеном у рубрици „Трагови времена“, књижевност се посматра као део ширег културног памћења, док Ана Хранисављевић кроз пројекат „Град од речи“ отвара питање савремених облика књижевног заједништва. Критички осврт Славице Јовановић на тумачење мотива Богородице у сопственој поезији, кроз текст Марие Лазић Цветковић, показује како се традиционални симболи могу читати изнова, без губитка њихове сложености.
У истом простору, али из друге перспективе, историчар Мирољуб Манојловић говори о делу Драгутина Симића, а Ивана Мартиновић Никодијевић, завичајна списатељица, обликује породичну причу о Јелици, Даници, Нати и Милени Павловић Барили у текст који истовремено припада сећању и симболу. Преводилачки рад књижевника Драгог Ивића враћа у фокус питање односа према класичном наслеђу, кроз дело Константина Станиславског.
Посебно место заузима рубрика „Први гласови“, где Клаудија Петровић, студенткиња прве године Светске књижевности на Филолошком факултету у Београду, први пут објављује своје стихове. Ту се јасно види једна од кључних функција часописа, да чува постојеће и омогући настајање новог. У истом оквиру, одломак из романа о сликарки Катарини Ивановић, списатељице Лауре Барне и интервју са књижевником и драматургом Миомиром Петровићем додатно шире тематски распон броја.
„Браничево“ тако опстаје на линији између континуитета и промене. Његова вредност није у томе што траје седамдесет година, већ у начину на који то трајање разуме, као сталну потребу за новим читањем, новим гласовима и новим разлозима да се пише. Први, други и трећи број, доступни и у електронској форми на сајту www.nbpo.rs, сведоче о тој отворености, не као гесту прилагођавања, већ као нужности да књижевност остане у додиру са временом у коме настаје.
