ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА НАГРАДУ „СЛОБОДАН СТОЈАНОВИЋ“ НА КОНКУРСУ ЗА ТЕКСТ САВРЕМЕНЕ ПОЗОРИШНЕ ДРАМЕ ЗА 2025.ГОДИНУ

16. ДАНИ СЛОБОДАНА СТОЈАНОВИЋА

Библиотека „Илија М. Петровић“, Пожаревац

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА НАГРАДУ „СЛОБОДАН СТОЈАНОВИЋ“ НА КОНКУРСУ
ЗА ТЕКСТ САВРЕМЕНЕ ПОЗОРИШНЕ ДРАМЕ ЗА 2025.ГОДИНУ

„Ништа не пролази тако брзо као авангарда. Мало се држи, па онда поклекне“, овако је Жан Ануј давно прокоментарисао бекетовски апсурд, који је разорио сва постојећа правила аристотеловског театра.
На Конкурс за текст савремене драме, који сваке године, у оквиру Дана Слободана Стојановића, које брижљиво негује Библиотека „Илија М. Петровић“ у Пожаревцу (чији је један од директора био и познати писац, чији дух баштини), пристигло је неколико десетина необјављених позоришних текстова, различите тематике и жанрова. Жири је издвојио неколико релевантних дела, у настојању да њихов квалитет подржава поглед на свет и на драмску књижевност, својствених значајном српском књижевнику и професору драматургије, Слободану Стојановићу.

У конкуренцији жанровски разнородних, добро написаних драма, парадоксално је да се својом свежином и оригиналношћу издвојила драма апсурда, написана у жанру данас готово заборављеног бекетовског величања бесмисла, негације цивилизације, најближег метафори Фукујаминог „краја историје“.

Жири 16. Дана Слободана Стојановића (Драгана Бошковић, театролог као председница и Вукица Стругар, позоришни новинар и Мишко Милојевић, редитељ, чланови) већином гласова је одлучио да, због значаја погледа на свет који ова драма апсурда доноси на позоришну сцену у најстрашнијем од свих векова, овом нашем, награду „Слободан Стојановић“ додели

РАТКУ ДАНГУБИЋУ, писцу, песнику, афористичару и драматичару из Београда,

за „драму у четири сцене са Епилогом“

ЛИТУРГИЈА БЕЗ ВЕРЕ (ЗА ОНЕ КОЈИ ЈОШ ГЛУМЕ ДА СЕ НАДАЈУ)

написану у најбољој традицији авангарде апсурда, које је (у налету моде постдрамског позоришта, што уместо филозофије и поезије на сцени промовише поруку и минимализам смисла), изгубило веру животним трагедијама пораженог гледаоца, да у театру може да нађе истину, спас и катарзу. И вратило под свевидеће око сценског светла антидраму, поново авангардног и, на жалост, истинитог и тачног тумача кошмара коју живимо.

Бекетове ликове, Естрагона и Владимира су, у чекању Годоа у некој пустари, у Дангубићевој верзији, заменили овоземаљски излишни људи – Петар, бивши полицајац и Михајло, занесени професор историје, а њигов Годо је смисао скривен у ковчегу, који нас враћа на Библију. „У почетку беше реч“. Сећање.
Једном записано, заувек запамћено!

На следећим Данима Слободана Стојановића (све глумећи да се надамо да ћемо тада живети у бољем свету), када „Литургију без вере“ будемо промовисали у књизи само њој посвећеној, имаћемо више прилога за пропитивање коначног жанра овог слојевитог, значењски и театарски густог текста – да ли
је (била) у питању трагедија, комедија, или, је, по Анују, апсурд из њене антидраме ипак поклекао пред трагедијом нашег универзума.

У Пожаревцу, 14.октобра 2025.

ДРАГАНА БОШКОВИЋ
ВУКИЦА СТРУГАР
МИШКО МИЛОЈЕВИЋ