У МРЕЖИ СТИХОВА

У Свечаној сали Библиотеке, 26. септембра, одржана је промоција збирке поезије „Паукова песма“ Александре Подкозлин, у издању издавачке куће Чигоја. Овом приликом публика је чула дијалог између песникиње, њених стихова и гостију. Дијалог се претворио у мисаону мрежу у којој су се преплитали гласови традиције, идентитета и уметничког наслеђа, вођени библиотекарком Тањом Живковић.

Ауторка се присутнима обратила једноставно и искрено, читајући делове своје књиге и откривајући мотиве и духовне импулсе који су водили њено писање. „Паукова песма“  је интимна исповест у којој се прожимају лично и универзално, прошло и будуће, земаљско и метафизичко. Подкозлин у својој поезији комуницира са прецима, потомцима, породицом, завичајем — али и са собом, у потрази за оним што је постојано у свету који се непрестано мења.

Промоцију су обогатили и надахнути осврти књижевника Славице Јовановић, Велише Јоксимовића, и Ненада Милошевића. Свако од њих приступио је Александриној поезији из сопствене перспективе, стварајући слојевиту слику књижевне вредности њеног дела.

Славица Јовановић је истакла спој идеала и реалности у њеним стиховима, указујући на напетост између жељеног и датог, што Александриној поезији даје животност и истинску људску дубину. Та двојност је срж многих песничких гласова кроз историју, али код Подкозлин добија специфичну емотивну боју – уздржану, а опет дубоко осетљиву.

Велиша Јоксимовић је направио паралелу између ауторкиног израза и поезије Марине Цветајеве. Ова руска песникиња позната је по снажном унутрашњем конфликту, лиризму пуном набоја и духовном драматизму – особинама које се могу препознати и у „Пауковој песми“. Код Подкозлин, то је можда суптилније, али ни за нијансу мање снажно – она ствара стихове који „пулсирају“ тишином, напетом и густином значења. Поред тога, Јоксимовић је указао и на присуство утицаја народне лирске поезије, нарочито у темама повезаним са завичајем, породичним наслеђем и исконским емоцијама, што збирци даје једну дубљу културолошку димензију.

Ненад Милошевић се ослонио на класично начело Богдана Поповића, по коме песма треба да буде „јасна и цела лепа“, и у том кључу је читао Александрину поезију. Истакао је симболику трајања, као важан слој њеног стваралаштва – као паукова мрежа, њена поезија је истовремено крхка и отпорна, прецизна и деликатна, али и способна да „хвата“ време и смисао, остајући постојана упркос пролазности.

У средишту ове збирке налази се песникиња која не прави естетске уступке, већ пажљиво и свесно тка сопствени глас – глас који не виче, али одзвања, глас који не намеће, али остаје. „Паукова песма“ је збирка која позива на поновно читање, на замишљање и препознавање, јер – као и све истинске песме – не завршава се тачком, већ отварањем.

У времену када се поезија све чешће маргинализује, промоција попут ове сведочи о њеној трајној моћи да окупља, подсећа и обнавља. Александра Подкозлин, са својим „пауковим нитима“, успела је да уплете публику у нежну али чврсту мрежу смисла – и тиме потврди да поезија, када је истинита, не може да застари.