СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА ЗАВИЧАЈНОГ ОДЕЉЕЊА

Народна библиотека „Илија М. Петровић“ Пожаревац, 12. дана раскошног јуна, постала је снага која је оживела прошлост и вратила у садашњост седам деценија историје, славећи оснивање Завичајног одељења. Овај значајни јубилеј пружио је топао загрљај културне меморије, позив да се сећамо, ценимо и чувамо богатство које је огледало идентитета једне локалне заједнице, али и целог једног народа.
Глас др Бранке Пражић, аутора презентације „Завичајност и идентитет“, испунио је простор библиотечке сале, док су речи расле у симфонију која је подсећала на непресушни извор културног наслеђа. Њене речи као да су разгрнуле велове времена и откриле душе људи и судбина које су живеле и стварале у овом крају. Завичајни фонд је живи вез, нит која спаја генерације и прича о прошлости, садашњости и будућности.

У програму су учествовали истакнути ствараоци културе: др Мирољуб Манојловић, др Бранка Пражић и Татјана Живковић, која као руководилац Завичајног одељења негује ову светињу знања и памћења. Она је подсетила на Младена Владимировића, визионара и оснивача завичајног фонда, првог пожаревачког библиографа, чији је рад темељ на коме и данас почива ова драгоцена збирка.

Најстарија књига из фонда, „Скитничка конфузија или Несторово покајање“, штампана далеке 1844. године у Београду, као да је оживела кроз тај тренутак, шапућући причу свог аутора Мојсеја Живојновића, првог председника Читалишта у Пожаревцу. Тај драгуљ културе представља непролазни споменик једном времену, једној идеји и једној људској страсти према писаној речи и знању.

Док је др Бранка Пражић излагала о критеријумима формирања завичајне збирке, њене речи биле су попут светлости која осветљава пут ка разумевању значаја сваког листа, сваке странице, сваког рукописа. Поменула је и Јована Драгашевића — генерала, књижевника и научника — чија је личност уткана у завичајну историју, симбол сплета науке и уметности, снаге и људскости.

Др Мирољуб Манојловић присетио се система смештаја грађе који је сам увео 1975. године — система који и данас чува ову ризницу културе као драгоцену баштину. Његова посвећеност  показују како један појединац може постати чuвар времена и сведок историје.

Народна библиотека, осим што остаје стожер матичне функције, мора у будућности оснажити своју истраживачку и информациону делатност — да буде место где прошлост живи, а будућност се ствара.

Седамдесет година Завичајног одељења јесте пој једне баштине која непрестано пулсира, призивајући нове генерације да са поштовањем и љубављу наставе пут знања, памћења и културног идентитета. Тако библиотека, као жива ризница завичајне душе, наставља да прича своју вечну причу — причу о нама.