НАГРАЂЕНИ РАДОВИ НА ЛИТЕРАРНОМ И ЛИКОВНОМ КОНКУРСУ У БИБЛИОТЕЦИ У КОСТОЛЦУ
Награђени рад на литерарном конкурсу за ученике Основне школе „Јован Цвијић“ Костолац
Петар Јовановић (2008- ) 1. место
Разгледница Костолца
Мој град није најлепши. Није ни највећи. Можда се ни по чему не разликује од неког другог града, варошице, села… Кроз њега протиче прелепи Дунав који краси многе лепше градове и љуби ведро или тмурно небо над њима. Над њим је небо исто као и над било којим другим местом.
У мом граду имамо море које то баш и није, али је наше – плитко, неслано и мало, без морског света у њему. То је наша оаза лета, врелог песка и веселих дечјих лица. У мом граду имамо пруге без возова и воз без пруге који не иде нигде и не вози никог; воз који ћути и уснуло посматра дрвеће и пролазнике. Воз који само ноћу, неком замишљеном, сетном музиком пева песме о својим давним путовањима. У мом граду имали смо мост који је то некада био и место где је некада био мост. Напуштену аутобуску станицу кроз коју су прошли многи уморни, покисли, вредни, уплакани, насмејани… Клупе памте одласке и доласке којих се можда и сами путници више не сећају. У мом граду имамо парк и игралишта на којима су се некада јурила деца од једне до петнаест година и стидљиве веверице. Мама ми рече да је после дужег времена видела птицу на прозору. И тада се запитала где су, колико дуго нити једног врапца није видела… У парку одрасли сада све чешће шетају псиће обучене у смешне капутиће. У парку је дрвеће обучено у тужне умрлице. У парку сада деца седе на клупама и играју игрице. И углавном ћуте. Игрице су постале свет и свет су постале игрице.
У овом граду било је пуно медаља и разних спортских признања. Сада је све мање деце чије груди красе медаље. И стадион који као Колосеум сведочи о неким другим временима. И прелепи графити на његовим зидовима који причају о новом времену и новим језиком. Језиком који разумемо најбоље моји вршњаци и ја. Језиком који све мање личи на језик, а све више на знакове, симболе, емотиконе…
Мој град сигурно није најбољи. Можда је најгори. Над њим је небо пречесто сиво, па и црно. И можда је исто као и над било којим другим градом. Али комадић тог неба над мојим градом је моја слобода. Мој прозор у свет. Мој простор за маштање, дружење, снове и раст. Мој комадић света.
Урош Младеновић (2008- ) 2. место
Поздрав из Костолца
Рударско је место мало,
Виминацијум се некад звало.
У њем’ живе многе нације
различите генерације.
То је место у ком’ живим,
које волим и коме се дивим.
Ту ми живе родитељи и другари
из основне школе,
деда, баба, тетка, теча
и комшија Коле.
Копови и електране главна су му мана,
црн се дим из димњака види сваког дана.
Али лепа Дунав река
што долази из далека обале му краси,
лети плажа, зими рибу
пецају аласи.
Паркови га лепим чине
да се шеташ од милине,
да се играш и трчкараш,
у фонтани да се брчкаш.
Возић „Ћира“ мирно стоји
и године многе броји.
Носио је тешко бреме,
сад подсећа на то време.
Али кад дођеш у ово дивно место,
сигурно је једно, долазићеш често.
Увек добродошлицом
сваког госта прима,
а до тада поздрав
из Костолца свима!
Марио Пућо (2009- ) 3. место
Разгледница Костолца
Стари Римљани добро су знали
кад су место за свој град бирали.
Кастелум – име својој тврђави су дали,
усред равнице су га сазидали.
Виминацијум од тврђаве тада постаде
познати град Горње Мезије.
Та римска провинција позната је била,
многе римске цареве је угостила.
Векови су прошли, стари град нестаде,
у дубинама земље сакри своје тајне.
Људи полако сјај његов заборавише,
и ближе Дунаву свој град померише.
Али једно име са собом су понели,
крај Дунава градић нови су саградили.
Нов Кастелум то је сада био,
наш Костолац тако име је добио.
Кад су угаљ пронашли, рудник саградише,
почела је и производња струје,
Костолац постаде индустријски центар
да за њега Србија и цео свет чује.
Растао је рудник, а са њим и град,
на обалу Дунава наслања се сад.
С једне стране још увек угаљ се вади,
а с друге жито у равници сади.
Историју своју он поносно чува,
и северац и кошава када дува.
Као да чујемо гласове стране,
то нас ветар подсећа на славне Римљане.
За Костолац данас сви знају,
електране и копови заштитни су знак,
али има Костолац и друге вредности,
мамутицу Вику и римски град.
Волим свој град и зовем сад све:
Дођите да видите све лепоте његове!
Усред равнице многе тајне крије,
ко није дошао, неће да их открије.
Награђени рад на литерарном конкурсу за ученике Техничке школе са домом ученика “Никола Тесла” у Костолац
Светлана Радовановић (2003– )
Разгледница Костолца
Пишем ти поново мама о мом прелепом граду,где сам одрасла и где ћу увек радо доћи. Није се пуно тога променило од последњег пута када си закорачила у овај мали ведри град. Толико успомена нам је стало у оне уске стазе у парковима, толике речи остадоше да лебде небом и ноћу попут звезда заједно са оним мојим успоменама из детињства које ме вежу још за сва та места где смо биле, осветљавају нам пут. Шта још да ти испричам мама? Стари хотел је још увек стар, старији него што је током твог последњег доласка био, године су га сустигле, а махом ми се чини да те сурове године више штете наносе људима него њему. За њега време као да је стало. Око њега још помало се некад појави по који знак живота чисто да нас подсети на то шта је тај прелепи хотел био некад. Изгубили смо мост код основне школе, сећам се периода кад је радио али и периода када није. Знам да су га многи људи избегавали због мрачних улица које су биле испод њега, плашили су их се ноћу, а ја сам увек волела ноћ и то те је излуђивало, знам. Ето, да не би гунђала како је рушење тог моста губљење времена, још ћу ти само рећи да сам чула како људи планирају да ту направе пут,касније и мали шопинг центар. Знам да си то волела, зато ти и говорим ово. Плажа је остала иста. Увек ме на њен сам помен обузме нека топлина око срца. Људи често долазе тамо,шетају, загледани у успомене које теку Дунавом. С времена на време се појави по који бели лабуд, величанствена птица изблиза, а из далека делује као обична бела флека на некаквом сликарском платну. То су она места које си волела, а људи? Они су остали исти. Још ме по неко пита за тебе, за твоје здравље и моје оцене. Не говорим им много, знаш ме, волим да уживам у својој тишини и свом миру којег ми доноси живот пун успомена и сећања. Сећам се свих ових 18. година проведених у овом малом граду, свих манифестација и организација на којима смо биле и оних милих тренутака проведених на тераси стана, загледане у небо, уз неку шољу кафе, онако попут обичних људи. На крају, само то је и битно– остати човек. Ти си ме томе научила. Можда град није остао исти од твог последњег доласка, али време за мене као да је стало, чекајући тебе да се поново вратиш.
Награђени рад на литерарном конкурсу за писце 18+ Браничевског округа
Магдалена Реџовић (1974- )
Разгледница Костолца
– Баш ти је лепа ова фотографија. Као да је сликана на мору.
– Па и јесте.
– Како мислиш јесте? Зар се нисте венчали у ,,Драгуљу“?
– Јесмо.
– Па како је онда ова твоја фотографија сликана на мору?
– Види, да ти објасним. Откако сам дошла у Костолац, слушам како Костолчани кажу да је Дунав њихово море. Ту код ,,Драгуља“ заласци сунца су попут оних на мору. Ужарена лопта урања у модре дубине.
– Добро, кад ти тако кажеш.
Иако окренута леђима, просто чујем и осетим како моја ћерка колута очима.
Не знам која од нас две је дошла на идеју да гледамо фото-албуме. Свака фотографија крије једну причу и најчешће се смејемо присећајући се овековечених људи и предела, анегдота повезаних са њима. Некако, док гледамо старе фотографије, као да оживљавамо сећања и бојим их идиличним бојама прошлости.
Гледале смо фотографије са венчања и смејале се свим оним причама које су га пратиле. Тражила је да јој поново испричам како је тата скоро закаснио на венчање, али на срећу каснила је и матичарка, како смо замало остали без простора за свадбено весеље јер су заборавили да смо га резервисали и како су купили рен иако сам ја изричито рекла да га не желим… Сада су то само смешне цртице, а некада су били проблеми.
– Откуд ти у Костолцу?
– Па знаш, ваљда, случајно. Дошла да мењам куму и остала.
– Није Костолац лоше место за живот – филозофски говори моја ћерка.
– Није – одговарам и настављам са листањем албума. – Жао ми је што више не израђујемо фотографије већ их чувамо у телефонима, рачунарима, неким виртуелним галеријама.
– Да мораш да опишеш Костолац кроз пет фотографија, које би то биле? – радознало ме пита.
– Прва би дефинитивно била слика Дунава код ,,Драгуља“ , а друга, вероватно, плажа ,,Топољар“.
– Зашто?
– Зато што волим мир јутарњег купања, читања под сунцобраном од трске и ранојутарњу кафу са погледом на Дунавац. Волим да обнављам енергију пливањем. Рекреирам и душу и тело.
– Трећа?
– Трећа би била фотографија Цркве светог Максима Исповедника. Волим мир и спокој који тамо владају, брижљиво уређено двориште у коме се радују деца док раздрагано трче, у коме је заискрила ,,Костолачка жишка“, у коме срећем драге људе, у коме налазим утеху за све непреболе који ме обузму.
– Четврта?
– Четврта би била једна слика из библиотеке. Ја међу књигама.
– Мама, мислиш ли да твоја љубав према књигама и библиотекама говори нешто о Костолцу?
– Не знам да ли другима говори, али ово је моја разгледница. Код мене ће књиге и библиотеке увек бити у моди.
– Добро, нека буде. Која је пета?
– Виминацијум, дефинитивно. Због онога што је био, али и због онога што ће тек постати. Место сусрета прошлости и будућности, сведочанство минулих цивилизација, ратова, културе, историје,…
– Нема на твојим фотографијама димњака електране, површинских копова угља, кошаве која разноси чађ са пепелишта – каже прекорно.
– Нема, на фотографијама приказујем свој микросвет, онај Костолац који ме држи чврсто на земљи, који ми помаже да прегурам тешке дане, а свако их има. Не постоји савршенство у животу. Ово је моја разгледница (из) Костолца.
– Не постоји – слаже се са мном и шаљиво додаје – осим мене.
Смејемо се заједно.
Заиста, није најважније место у коме живиш, већ онај мали круг људи којима се окружујеш. Људи са којима се можеш смејати, али и плакати, људи са којима делиш слична интересовања, са којима и одлазак на кафу може бити празник. Неке од њих упознала сам случајно, али у мом животу остали су намерно.
– Случајности не постоје – додајем док пакујем фото-албуме.
Награђени рад на ликовном конкурсу за сликаре Браничевског округа (за сва лица старија од 15 година)
Владета Делетић (1958- )
