ВЕЧЕ СА ЈЕДНИМ ЈУГОСЛОВЕНОМ
У друштву које све брже заборавља јуче, постоје ретке вечери када се прошлост не враћа као сенка, већ као живи саговорник. Таква је била и промоција књиге „Зашто сам био и остао Југословен“ Миодрага Ивановића, одржана 18. новембра у Свечаној сали Библиотеке. У публици су били они који су препознали једни у другима исто питање, исто сећање, можда и исту врсту тихе носталгије за временом у коме је заједништво имало тежину, а одговорност име и презиме.
Присутне је на почетку поздравила директорка Библиотеке Вера Зарић Митровић, отварајући простор за преиспитивања онога што смо били, шта смо постали и чему се данас враћамо мислима.
О књизи су, уз аутора, говорили и издавач Драган Стојковић и Славица Марковић, која је своје утиске изнела из угла читаоца — топло, лично и са дубоким разумевањем унутрашње пулсације овог рукописа. Сви учесници разговора истакли су да књига не припада само једној генерацији или епохи, него свакоме ко се данас пита о смислу заједништва, о одговорности према другом и о људској мери која се препознаје тек онда када престану пароле, а остане човек са својим уверењима.
Књига Миодрага Ивановића носи у себи дух једне велике, а данас готово заборављене одговорности — одговорности према истини. Не истини која рањава, него оној која својом „властитом јасноћом” просветљује и истовремено чува достојанство чак и оних који су је издали. Управо у тој реткој етичкој равнотежи лежи највећа снага рукописа: у спремности да се каже шта се мора, а да се при том нико не понизи, да се не изгуби могућност наде да упркос погрешним изборима и историјским странпутицама, човек још може остати човек.
Аутор говори из искуства, али и из моралне вертикале, из оне усправности какву има само „деликатни човек”, како би рекао рецензент рукописа. Ивановићев живот и мисао, уткане у свако поглавље његове књиге, откривају континуитет једне унутрашње борбе против мрака национализма који се полако надвио над просторима бивше Југославије. Он је, много пре других, препознао надолазећу опасност, видио „балван зла у оку своје нације“ и није га умањивао, није га релативизовао, већ је о њему говорио јасно, одговорно, у нади да ће истина бити глас разума.
Идеја, о могућности заједништва које не брише разлике него их разуме и прихвата, провлачи се и кроз Ивановићеву књигу као основни мисаони темељ.
Југославија, како аутор и његови критичари сматрају, била је „хисторијски максимум“ наших народа — тачка у којој су, макар на тренутак, били могући напредак, солидарност и правац који није водио уназад. Све што је након ње настало, према њиховим увидима, јесте дубоки регрес, повратак у мрак ускогрудости, племенске затворености и политичких манипулација које су разориле и друштва и појединце.
Осетила се тиха, али снажна потреба публике да чује, разуме и промишља. Аутор је упутио позив да се разумемо са собом, да се суочимо са оним што је било и да можда изнова размислимо о вредностима које данас тако лако одбацујемо или заборављамо.
Књига „Зашто сам био и остао Југословен“ упућује на разговор, на увид, на лично преиспитивање. Она је, како је на промоцији више пута наглашено, сведочанство једног времена, али и морални компас за свако време.
А управо је то разлог због којег ће ова књига остати важна: јер нас учи да прошлост није само терет, него и опомена; да заједништво није слабост, него снага; и да одговорност према другом почиње онога тренутка када престанемо да се плашимо истине. И када, као Миодраг Ивановић, останемо усправни.
