МОГУЋА ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ГЛУМЦА

Свечана сала Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ у Пожаревцу, 17. септембра, била је место промоције романа „Дионизије1941: Могућа историја Ивана Петровића“ Миомира Петровића. Књижевно вече отворено је приказивањем  филма The Magician из 1926. године, у коме глуми Светислав Иван Петровић, јунак овог романа и јунак једног доба. Тај филмски кадар био је попут прозора у време када су људи још веровали да слика на екрану има моћ да обликује стварност, а глумац — да буде оличење божанског.

Миомир Петровић, књижевник и драматург, изнео је публици сложену визију: његов роман није само биографска реконструкција једног живота, већ и студија о Дионису, богу вина, заноса и театра. Дионис је, подсећа нас аутор, и мушко и женско, и екстаза и разарање, али и заштитник глумаца. Зар глумац није увек на граници између стварног и нестварног, између посвећености и самољубља? Петровић у свом роману поставља питање — где престаје професионализам, а где почиње самообожавање? Може ли глумац да остане чист у времену у коме историја захтева заузимање стране?

Светислав Иван Петровић, или Iwan Петровић како је био познат у европским и америчким кинематографијама, представља оличење те дилеме. Био је леп, висок, маркантан, заводник светског формата, један од оних који су могли да буду наследници Рудолфа Валентина. Његова слава била је таква да су га београдске жене обожавале до еуфорије, до тачке у којој су га чували жандарми од превелике љубави. Петровић ту појаву описује као нашег „српског Диониса“, човека који је пленио пажњу и срца, али који није могао да побегне од судбине свог времена.

Роман отвара и једно од кључних питања уметности у тоталитарним околностима: да ли уметник може да бира? Петровић јасно сугерише да уметност лако може да склизне у колаборацију.  Ако глумац наставља да игра и током рата, да ли је то само професионализам или пристајање на идеологију? Ако уметност тежи универзалном, да ли је онда могуће да буде потпуно невина?

У том смислу, роман „Дионизије 1941“ није само портрет једног човека, већ огледало целе епохе. Иван Петровић је био симбол успеха и гламура, али и трагични пример како историја брише и прећуткује оно што не одговара њеним наративима. Његова слава је била толико снажна, а његово име касније толико забрањено, да и данас читамо о њему као о „могућој“ историји, не као о сигурној и канонизованој биографији.

Петровић нас подсећа да живимо, можда, у „1939. години“, у предвечерје апокалипсе, док се правимо да је све у реду. Као да његов роман не говори само о прошлости, већ и о нашем времену — о самозаваравању, о уметности која се бори између заноса и одговорности, и о томе колико је танка линија између личне судбине и судбине читаве нације.

Можда је зато најважније питање овог романа управо оно које аутор износи кроз Дидроову дефиницију глумца: да ли је већи уметник онај који проживљава емоцију или онај који је хладан, свестан, контролисан, а само даје илузију осећања? Шта то значи за нас, публику? Јесмо ли и ми, гледајући филмове, читајући романе, спремни да поверујемо у илузију, док свет око нас гори?

Ово вече била је прилика да се запитамо о улози уметника, о снази мита и о заблудама стварности. У Петровићевом делу срећу се Дионис и Иван, мит и историја, екстаза и политика. А питање остаје да виси над свима нама: може ли уметник икада заиста да остане неутралан? Или је његова судбина заувек везана за време у коме игра своју улогу?