ВИШЕ ОД ПОЗОРИШТА

У Великој сали Центра за културу Пожаревац, 17. октобра, у оквиру манифестације „16. Дани Слободана Стојановића“, публика је имала прилику да доживи једну од најемотивнијих позоришних вечери ове јесени. Представа „Више од игре“, настала по истоименој серији, изведена је у организацији Народне библиотеке „Илија М. Петровић“, Фондације „Слободан Стојановић“ и Града Пожаревца — као истински омаж ствараоцу који је својим делом трајно задужио српску културу.

Режију и драматуршку адаптацију потписује Иван Вуковић, који је наизглед једноставан задатак — преточити сценарио култне телевизијске серије у позоришну форму — претворио у пажљиво компоновану трилогију. Сваки део може да постоји сам за себе, али тек када се погледају заједно, слике Градине постају потпуна, жива целина. Та варошица, замишљена а опет препознатљива, постаје метафора једног народа, његових заблуда и снага, радости и страхова.

Вуковић је остао веран Стојановићевој поетици, али је у исто време отворио простор за нове нијансе, нарочито у расписивању женских ликова и фином проширењу трећег дела, заснованог на недовршеном Стојановићевом сценарију. Тиме је представа добила не само форму, већ и дах – ону уметничку топлоту која повезује гледаоца и сцену у једном дисању.

Током целе представе, осећало се присуство Слободана Стојановића, као нежна сенка која надгледа своје јунаке. А у свакој тишини, у сваком прекинутом дијалогу, као да се чуо и глас недавно преминулог Здравка Шотре, редитеља оригиналне серије, чији је дух уткан у саму атмосферу ове сценске приче. Њих двојица, Стојановић и Шотра, као да су се поново срели на сцени – у тренутку где се уметност претвара у сећање, а сећање у живот.

Фудбал, који је у наслову само „игра“, у представи добија дубљи смисао. Он постаје метафора опстанка, начин да се живи, дише и на тренутак побегне од сурове стварности. Симболични детаљи оживљавају сцену: лопта на штапу, којом мајсторски управља Александар Јовановић, као да означава танку границу између контроле и хаоса.

Сценом се смењују знаци и симболи који носе дубље поруке. Када Лека подиже “шипак“, он показује симбол отпора, зрно истине и живота који се не предаје. Његов чин је тихи бунт, баш као што је и Гуливеров узвик „Опрем добро!“ одјек колективног пркоса, подсетник да се и у најтежим временима човек може припремити достојанствено – за живот, не за пораз.

У једном од најпоетичнијих тренутака, Симона Шљивић диже чашу и наздравља животу. То није само гест, већ свечан тренутак у којем позорница престаје да буде измишљен простор, а постаје место сусрета – између глумице и публике, између сцене и стварности. Њено „за живот“ звучи као тиха молитва свих који и даље верују у лепоту.

Ружа Шљивић своје лудило носи као маску. Испод њега крије се храброст, свест и бол – све оно што се не сме показати. Њено „лудило“ је, заправо, најпаметнији начин одбране од света који не прашта осетљивост.

Лешевићка, својом појавом и речима, држи нит целе представе. Она је онај тихи центар који даје равнотежу свим сценама. У њеном гласу осећа се мудрост и опомена, а њена појава доноси мир у тренуцима немира.

А онда, Миша Шљивић, делегат, човек који својим поштeњем и достојанством штити Градину, подсећа на стару идеју да част није ствар привилегије, већ избора. Он представља лице оног друштва које још увек верује у правду и у човека као меру свих ствари. У њему се огледа суштина представе – отпор без мржње, истрајност без горчине.

Глумачки ансамбл, предвођен Миодрагом Радоњићем и Јаном Бјелицом, одиграо је своје улоге с прецизношћу и душом. Радоњићев јунак је снажан, али рањив; Бјеличина хероина топла и достојанствена. Између њих се тка невидљива љубавна нит, која не познаје време. Њихова љубав није само романтична, већ постаје симбол наде – она побеђује, јер верује.

Вуковић је мајсторски ускладиo хумор и сету, историјски контекст и савремену осетљивост. У времену између 1931. и 1941. године, Градина живи у сенци рата, али не губи веру у смисао. Стојановићева реченица „Вишак прошлости, вишак будућности, мањак садашњости“ лебди над сценом као мисао свих нас – вечита потрага за присутношћу.

На крају, када се светла угасе, аплауз не звучи само као захвалност. Он је поздрав двојици великана, Слободану Стојановићу и Здравку Шотри, чији духови, бар на тренутак, поново корачају позорницом.

„Више од игре“ је више од позоришта. То је поклон сећању, али и подсетник да је игра, она животна, једино поље где човек остаје слободан. Она је доказ да уметност, када се ствара из љубави и поштовања, постаје — више од игре, више од сцене, више од времена.