СВЕТЛОСТ РЕЧИ ИЗМЕЂУ ДАНА И НОЋИ
У Свечаном салону Скупштине Града Пожаревца, 13. маја, догодио се сусрет оних чија је душа ослушнула зов речи, тиших и дубљих од свакодневице. У организацији Народне библиотеке „Илија М. Петровић“, уприличена је промоција књиге „Усред дана и ноћи – дневник у покушају“ протојереја Александра Михаиловића — дела које се не може сместити у уске оквире жанровске номенклатуре, јер превазилази пуку форму дневника, претварајући се у медитативно ткање духовних и филозофских нити.
Присутне је поздравила директорка Библиотеке, Вера Зарић Митровић, отварајући врата вечери посвећене трагању за смислом у времену које нас неуморно износи на ветрометину пролазности.
Промоција је започета музичким наступом ученика Музичке школе „Стеван Мокрањац“ — Максима Станисављевића (гитара) и Саре Стојковић (соло певање), уз клавирску пратњу професорке Сандре Гајић. Њихово извођење није било тек увод у програм, већ звучни пролог који је, попут доброг епиграфа у књизи, унео тону узвишености и тишине — атмосферу у којој реч може да се чује дубље, а мисао да зазвони јасније. Њихова музика била је у хармонији са темом вечери: у трагању за смислом, лепотом и унутрашњим складом, који су својствени и духовној књижевности и уметности у најширем смислу.
Проф. др Зорица Томић својим промишљањима вече је обликовала у огледало филозофске интроспекције. Говорећи о дневнику као специфичном књижевном жанру, позвала се на Кјеркегора и његово чувено дело „Или или“ које истражује конфликте између естетског и етичког духа у коме се иронично и заводљиво промишља о епикурејским задовољствима и елоквентно излажу племените врлине пролазног живота. Проф. др Зорица Томић је истакла и две важне теме које се покрећу у делу „Усред дана и ноћи“ — разумевање љубави и односа са саговорником — оним стварним, али и оним замишљеним, унутрашњим, с којим водимо дијалог кроз сопствене записе. У том светлу, књига протојереја Михаиловића открива се као борба са временом, али и као својеврсни разговор о вечним питањима.
У наставку вечери, проф. др Мило Ломпар окарактерисао је књигу као својеврсни „психограм душе“. Са дубоком аналитичношћу, упоредио је дневник Томаса Мана и Франца Кафке, истичући разлику у вођењу дневника као сувог пописа дневних активности и вођења дневника као лирско-есејистичког промишљања. Дотакао се питања слободе од Бога — оног унутрашњег раскола између вере и сумње, између божанског позива и људске несигурности, и лењости као простора за демонски утицај на човека. Његове речи биле су попут финих гравура у мермеру: сведочанство о слојевитости ауторове личности и његовог духовног пута.
Протојереј Александар Михаиловић говорио је о Берђајеву, том великом руском мислиоцу који је, попут тајног сапутника, уткао своје идеје у токове његовог промишљања. Читање одломака из књиге, посвећених великанима као што су Владета Јеротић, Никола Милошевић и Јован Зизјулас, било је више од пуког присећања. Било је то оживљавање њихових мисли, поновни сусрет са духовним силуетама које су оставиле траг у његовом животу и, посредно, на странама ове књиге.
На самом крају, вече је било отворено за питања публике. Дијалог се наставио у искреним и надахнутим одговорима протојереја Михаиловића, док су присутни стрпљиво чекали на ред да добију потпис аутора — као печат вечери, али и као тихи завет на наставак читања, размишљања, дијалога.
Тако је, између дана и ноћи, између говора и тишине, одржана промоција која није била пуко представљање књиге, већ сусрет душа спремних да закораче у простор где дневник није само белешка о времену, већ и светионик на немирном мору смисла.
