ИЗ ДАЛЕКА ДОЛАЗИШЕ ДА ВИДЕ ЊЕНЕ „НАДЗЕМАЉСКЕ ОЧИ”

Проф. др Александар Јерков, теоретичар и историчар књижевности, редовни  професор Филолошког факултета Универзитета у Беораду и управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду, одржао је предавање ,,Похвала и поетика једне виле: о Милци Стојадиновић Српкињи данас“ , 30. новембра 2020. године у пожаревачкој Библиотеци.

Предавање је открило пуно интересантних и мање познатих чињеница из живота ове велике, али заборављене песникиње.  Књижевница Милица Стојадиновић Српкиња рођена је у фрушкогорском селу Буковцу, поред Новог Сада. Њеним песмама и лепоти дивили су се многи и називали је Врдничком вилом, а Петар Петровић Његош је после сусрета с њом у Трсту и Бечу записао: ,,Ја појета и она појета. Да нијесам калуђер, ето књегиње Црној Гори”. Љубомир П. Ненадовић величао је у својим стиховима, славио њене “лепе песме” и “чуства права”. Ђорђе Рајковић јој је посвећивао стихове, а Иван Мажуранић је долазио само да је види. Јован Суботић говорио је с њом као једнак с једнаким. И ван граница српске књижевности чуло се име Милице Стојадиновић – Јохан Габриел Сајдл посветио јој је једну ласкаву пријатељску песму, са Лудвигом Аугустом Франклом била је у преписци. Милица Стојадиновић је сарађивала с многим листовима и била прва жена ратни извештач. Њену репортажу под насловом  ,,Срце и барикаде из Београда”, који је 1862. био поприште ратних сукоба, објавили су европски дневни листови.

Пред крај живота, напустивши Врдник и Нови Сад, отишла је у Београд. Умрла је 1878. на плочнику испред подрума у којем је живела у Савамали у Београду. Сахрањена је о трошку Београда, код цркве Светог Марка. После 27 година њени посмртни остаци пренети су у Пожаревац, где је у то време живео и службовао као професор њен брат Љубомир.