ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ НА МЕЂИ ДРАМЕ, ЉУДИ И ИСТИНА НЕНАДА Ж. МИЛОШЕВИЋА

Да ли je двадесет година у биографији једног писца само број? То је руб, граница, мост од речи, који стоји над временом као знак да је човек трајао и да је његово трајање постало део других. Када се обележавају две деценије ауторског рада Ненада Ж. Милошевића, препознаје се она тихa, упорна струја савремене српске књижевности која је умела да изнесе и храброст и осетљивост и пркос, а понекад и бол.

У организацији Народне библиотеке Пожаревац, у интимној атмосфери Мале сале Центра за културу, 4. децембра, публика је пришла писцу, његовим драмама, његовим ликовима, његовом унутрашњем трептају.

А нова књига, ,,Драмамине“, у издању Књижевне заједнице Пожаревац, огољен је простор савременог човека, у коме се истина и лаж сударају снажније него у стварности, у коме је стваралаштво често последња брана пред распадањем, а човек – једино мерило свега. И већ самим тим насловом, наговештава се да су драме истовремено и лек и тегоба, и ослонац и искушење, да су “милиграми“ у писцу – они прецизни, на моменте болни, али неопходни дозатори смисла.

Корице књиге, које је илустровала талентована Ђурђа Лукић, студенткиња прве године Факултета примењених уметности у Београду, делују као отворен прозор у унутрашњи механизам драме. Њихова свежина, млада линија и храбар колорит стварају идеалан контрапункт Милошевићевом искуству, као да се на омоту сусрећу два света – онај који тек почиње и онај који већ две деценије траје.

На промоцији се разговарало се са аутором, отворено, искрено, онако како се може разговарати само са писцем чије су странице већ одавно престале да припадају њему самом.

Ученички гласови Пожаревачке гимназије испунили су салу одломцима из ,,Драмамина“. Имали смо спој младости са зрелим гласовима драмских ликова, сусрет који је подсетио да је књижевност заправо најлепша када се преноси, када од странице пређе на дах, од читаоца на слушаоца, од једне генерације на другу.

А онда, дружење са читаоцима, онај најчистији, најтиши вид признања. Ко год да је приступио столу за аутограме, у себи је понео осећај да је постао део једне приче која се наставља. Могућност да се књига купи, али још више, да се разговара, да се пита, да се осети, учинила је ово вече оним што је свака промоција требало да буде – дијалог, а не дистанца.

Читалац који завири у ,,Драмамине“ одмах осети да је Милошевићев свет истовремено надреалан и дубоко реалан. У тим монолозима, сценама, шетњама по степеницама и спратовима људске свести, сусрећемо све нас – наше погрешне кораке, наше подсмехе и слабости, наше притајене ране. Његови ликови су често на „међи“: између истине и самообмане, између жеље да се буде бољи и страха да се то не може.

Свет његове драме пуца изнутра, пуца од неправде, од огољене стварности, од повређених, ситних људи који су, ипак, у књижевности понекад већи од живота. У томе је његова снага: што спаја оштро запажање са топлом човечношћу, хумор са трагиком, свест о друштвеним пукотинама са потребом да се оне превазиђу.

У његовој речи има жестине, али и дубоко осећајног трага човека који верује да драматично није нужно и безнадежно. Двадесет година рада доказује да његова имагинација није повлачила црту, већ је непрестано прелазила преко ње, ширила, откривала, трајала.

Сама промоција била је огледало у коме се видело двадесет година писца који није пристајао на површност, писца који је веровао да је уметност и питање и одговор, и сумња и спас, и крик и тишина.

У времену у коме се често бежи од дубине, Милошевић упорно иде ка њој. Његове драме су изазов, али су зато лековите, снажне, живе, а његова књижевност је истинска – увек младић на протесту, жена која продаје књиге да преживи, професор који види више него што сме, дете које верује да се правда може дозвати гласом. Она је човек у својој најнепосреднијој, најрастресенијој, али и најчаснијој природи. А тај човек, у ,,Драмаминама“, живи. И трајаће – све док има оних који читају, питају, слушају и памте.