Бициклом кроз сопствену слободу: Снежана Радојичић и лекција о животу

Да ли сте икада пожелели да побегнете? Да затворите врата за собом, не као бег, већ као храбру одлуку да отворите нова, она која воде право у срце живота? Да скинете свакодневицу са рамена као тежак капут и коначно удахнете пуним плућима? Тако је једног дана учинио Чарлс Буковски, горак али истинљубив, кад је презриво упитао: „Шта је лепо у томе да устајете рано, вршите нужду на силу, пијете кафу на брзину и трчите на посао?“ У тој реченици, негде између ироније и бола, зачула је себе и Снежана Радојичић.

У Свечаној сали Народне библиотеке „Илија М. Петровић“ у Пожаревцу, 15. маја, простор је био испуњен духом номадства. Снежана је, уз мноштво снимака са својих путешествија, испред публике простирала не километре, већ читаве светове. Свака слика била је прозор у свет где се хоризонт не завршава стаклом канцеларијског прозора, већ небеским сводом. Свака реч била је точак који котрља питање: да ли сте заиста слободни?

Њена прича није била бајка. Говорила је о страху — оном исконском, који шапуће у тишини пустиње или грми у шумама где дивље животиње нису метафора, већ стварност. Причала је о самоћи, не као казни, већ као огледалу у коме се лице постепено препознаје. Са бицикла, свет се види другачије — ближе, спорије, аутентичније. Одсуство брзине доноси присуство смисла.

Београђанка, професорка књижевности, жена са свим оним ознакама које систем сматра уредним и довољним, одлучила је да уради оно што већина само сања: да постане архитекта сопствене слободе. Није Снежана јурила за храброшћу — она ју је пронашла у тишини оног тренутка кад је себи признала незадовољство. Храброст није била пут око света. Храброст је био први корак. Признати себи да живот увек може другачије.

У педалама њеног бицикла уткане су странице књига које је писала. Нису то водичи, нису ни дневници, већ поетски записи о људима, местима и тренуцима када свет престаје да буде карта, а постаје прича. У земљи, лицима и причама других народа, пронашла је универзалност постојања. Сви ми, Земљани, делимо исту тежњу — да будемо виђени, прихваћени, слободни.

„Вожња није била циљ“, рекла је. „Бицикл је био средство да останем слободна.“ А слобода, у њеном случају, није апстрактна. То је моћ да каже „не“ ономе што је спутава и „да“ ономе што је чини живом. Моћ да време више није изговор, већ савезник. Моћ да живи у садашњем тренутку.

На крају, Снежана је одговарала на питања и потписивала књиге, али је истовремено потписивала и симболичне дозволе за снове свих присутних. Дала је пример да никада није касно, ни са четрдесет, ни са педесет, да закотрљате сопствени точак ка аутентичном себи.

Оставити све, променити живот, то није бекство – то је слободан пад из авиона. Најтеже је одскочити са те чврсте, лажно сигурне подлоге. Већина никада не скочи. Али, они који се усуде,  заиста лете.